Прва београдска гимназија

Разредни смркнуто улази у учионицу као да је управо примио неку лошу вест, али лице му се мало разведри када примети да су сви ученици на броју. Седа озбиљно за катедру и уписује час. Ђаци причају тихо, али жагор постаје гласнији па се разредни брзо диже са столице и, упирући прстом у неког, виче: „Седи лепо!”, „Подигни ту торбу са пода!” и повремено „Тишина!” . Час почиње извештајем  председника о догађајима из претходне недеље. Сада долази ред на резредног да мирно слуша док ученици гласно препричавају главне неправде, згоде, занемаривања и хвале се оценама. Ту се, дакле, говори о оценама и случајно и намерно пропуштеним часовима. Када се брдо гласова стопи у једну велику буку, разредни устаје и труди се да утиша гомилу. Затим се враћа за сто и очајно хвата главу, а глас му подрхтава док виче на ученике који су били одсутни на извесним часовима.

„Па шта ти мислиш, шта је Прва гимназија?!“

„Знам, разредни, али...“ покушава да се правда ученица.

„Не може ово више овако! Докле да понављам?! Нема бежања са часова!“

„Али нисам побегла, разредни! Хтели смо да уђемо на час, али професорка се одједном стварила испред нас и залупила нам врата испред носа!“ Ученица пада у ватру објашњавајући изостанак, а околни ученици климају главама, добацујући разредном погледе одобравања.

Разредни, не знајући шта да каже, ћути и посматра тачку на поду. Затим, мало се тргнувши, опет подвикне: „Седи лепо!“

Устаје, направи неколико корака до карте, мало је поправи, а онда се опет окреће разреду и, сваког простреливши погледом, почиње да се љути.

„Па докле ћете више овако?! Па и ови зидови ће пре научити! Човеку кажеш једном, а магарцу...“ остави реченицу да значајно виси у ваздуху. Опет гледа сваког понаособ као да се обраћа само њему и наставља: „Шта вам значе та закашњења? Какво је то поштовање разредног старешине? Па ви сте добра и паметна деца, зашто радите против себе?“ Ученици из првих клупа пажљиво слушају, али позади се већ чује понеки кикот. Ипак, сви саслушају до краја, а онда почиње граја. Неко је добио реч и управо је хтео да пита у колико се рата плаћа екскурзија када га неко прекида, питајући које су му оцене из српског, а трећи се наглас хвали тројком из физике.

Разредни подвикне једном – граја још јача, други пут – привукао је пажњу ученика из првих клупа, трећи пут – тишина. Разредни почиње не обазирући се на постављена питања.

„Дајте, децо, запните сада! Остало је још три недеље и четири дана до краја школске године, потрудите се да је завршите као људи, да срећни одемо на одмор!“ Чим је завршио, опет ученици испаљују питања. А разредни, шта друго, одговара, повремено застајући не би ли опоменуо за тишину или неког да се окрене.

На крају часа стижу и лепе вести: тај и тај поправио је ту и ту оцену, онога су похвалили, овај је рекао нешто смешно на часу па се смеју шали... и тако прође још један час разредног старешине.

Професорка Вјера Радовић предаје психологију у Првој београдској гимназији од 1995. године. На избор да упише Филозофски факултет  значајан утицај имали су родитељи: мајка психијатар и отац филозоф. Како је нагласила, као дете је желела да постане психолог у ОШ  „Скадарлија“.

Током студија професорка Радовић се посебно заинтересовала за рад психолога Џонефа. Схватила је да програм психологије није намењен животу какав свакодневно водимо. Психологија не даје одговоре млађим генерацијама на сва питања које постављају, већ пружа опште образовање. Адолесценција је узбудљив период по њеним речима, уједно и веома осетљив период који захтева подршку у особи која може да схвати све промене које се догађају код младе особе.

Присећајући се анегдота са часова, професорка Радовић као најсмешнији наводи пример једног дечака који је у жељи да скрене пажњу симпатији исцепао папирну марамицу на комадиће и читав час дувао увис.

Професорка Вјера Радовић воли да слуша рок музику, омиљени певачи су јој Стиви Вондер и Дејвид Боуви, а од наших Ђорђе Балашевић. Од спортиста највише воли атлетичарку Оливеру Јефтић, која је након освајања седмог места на свету наставила да се бори у жељи да поправи резултат.                         

Одговор о квалитету наставе у Првој београдској гимназији је уједно и одговор професорке Радовић зашто је њен избор био управо да предаје у овој гиманзији. По њеним речима, Прва београдска гимназија је не само успоставила високе критеријуме у учењу, већ је упркос великим променама у друштву успела да их задржи, пружајући истовремено знање и високе моралне вредности. Професорка Радовић се слаже са ученицима који су завршили ову гимназију да ова школа на најбољи начин припрема будуће бруцоше Универзитета у Београду.

Марко Кон II₃

 На светском такмичењу из руског језика из Србије је прошло 10 ученика средњих школа, од тога 6 из наше гимназије. За такав успех неоспорно је заслужна Слатка Вучинић, једини професор руског језика у Првој београдској гимназији.

  Иако је током једанаест година рада наилазила на бројне потешкоће, без обзира да ли је у питању умор, мало слободног времена или закључивање оцена, професорка Слатка свој посао и даље обавља предано и са уживањем, трудећи се да увек помогне ученицима и олакша им градиво. На питање зашто је изабрала да буде професор руског језика, проф. Слатка је открила своју тајну. И она је у средњој школи имала професорку, која је својим одличним радом учинила да тада млада ученица заволи руски језик и културу, и потом својим упорним радом освоји прву награду на једном од такмичења и отпутује у Русију. Неки би приметили да се историја понавља, јер као што је већ поменуто, ове године, 30. октобра 6 ученика проф. Слатке одлази на финале такмиченња у Санкт Петербург. Касније, испунила је своју жељу и постала професор у средњој школи, а не преводилац као што многи други желе да буду, када заврше факултет.

  Труди се да увек буде у току ,,руске сфере” и волела би да сви у Србији прате таква догађања. Такође, професорка Слатка је заслужна за учествовање наше школе у многим пројектима Руског дома, од којих је један, приближавање руске културе младим људима у Србији, како каже први секретар руске амбасаде: ,,Руска тајна бр. 1”.

  Професорка Вучинић се труди да организује разне секције, али не стиже све да их реализује, те се нада да ће јој ускоро помоћи нова и млада професорка руског језика. Жао јој је што је фонд часова мали и сматра да би ђаке требало растеретити градивом, али да оно што науче и запамте, јер квалитет је свакако важнији од квантитета.

  Воли рад са младим људима, јер мисли да су ђаци паметнији од родитеља. Сматра да је улога професора у данашњем друштву огромна, али и потцењена, те да иако неки не мисле тако, професори имају велики утицај на ђаке, који са њима понекад проводе више времена него са сопственим родитељима. Данас се ,,памет” не реализује, способни људи остају на речима и прилагођавају се остатку пасивног друштва. Каже да би данас сваки човек требало да зна три страна језика, јер као што наш народ каже: ,,Колико језика знаш, толико људи вредиш.”, те да језици отварају перспективу за учење. Професорка Слатка је такође један од три представника професора у школском одбору и тврди да су сви чланови јединствени, али да су средства ограничена, те успевају да постижу максимум из датих могућности.

  Будућим првацима, а и осталим ученицима Прве поручује да ако су се одлучили за ову гимназију, одлучили су се за учење, али да не треба да га доживе као проблем и да у томе треба да им помогну и професори.