УЧЕНИЦИ И ПРОФЕСОРИ УЧЕСНИЦИ БАЛКАНСКИХ И ВЕЛИКОГ РАТА Featured

15 Новембар 2018 By In WWW

ПЕТАР ПРВИ КАРАЂОРЂЕВИЋ (Београд 1844.– Београд 1921.)

Био је ђак Прве београдске гимназије од 1854. до 1858. године. Учио је сва четири разреда у гимназији „код Саборне цркве“, која се налазила у згради садашњег Факултета примењених уметности, у улици краља Петра бр. 4. Школовање је наставио у Женеви и Паризу. Учествовао је у француско – пруском рату 1871. године, а 1875 – 1876. у устанку Срба у Босни под именом Петар Мркоњић. Живео је на Цетињу од 1883. до 1890. године и у Женеви од 1890. 1903. године. После Мајског преврата 1903. Народно представништво изабрало га је за краља Србије 15. јуна 1903. године. Дана 22. јуна 1914. пренео је вршење краљевске власти на сина Александра. Био је први краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

 

РАДОМИР ПУТНИК (Крагујевац, 1847. – Ница 1917.)

Школовао се у крагујевцу и Београду.  Био ученик Прве београдске гимназије 1962. године. Учествовао је у српско – турским ратовима 1876 – 1878. године као командант Рудничке бригаде и српско – бугарском рату 1885. године као начелник штаба Дунавске дивизије. Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног па Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 14. октобра 1896. године. После Мајског преврата 1903. године реактивиран је и унапређен у чин генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. На овој функцији остао је до 1912. године. У балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. После Кумановске битке (октобра 1912.) постао је војвода. У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде. Тешко болестан стигао је у Скадар 9. децембра 1915, а одатле је пренет на Крф, па у Ницу. Пренос посмртних остатака војводе Путника из Нице у Београд  извршен је 6 – 7. новембра 1926. године.

 

СТЕПА СТЕПАНОВИЋ (Кумодраж, Београд, 1856. – Чачак, 1929.)

Био је ученик Прве београдске гимназије. Завршио је гимназију 1874. године. Учествовао је у српско – турским ратовима 1876 – 1878. године и српско – бугарском рату 1885. године. У чин генерала унапређен је 1907. године. У балканским ратовима 1912 – 1913. командовао је српском Другом армијом. После победоносне Церске битке (август 1914) добио је чин војводе. На челу Друге армије дошао је у Скадар, затим на Солунски фронт. Истом армијом командовао је у пробоју Солунског фронта и све до краја рата. На лични захтев пензионисан је 1919. године

 

ЖИВОЈИН МИШИЋ (Струганик, Ваљево, 1855 – Београд, 1921.)

Школовао се у Рибници, Крагујевцу и Београду. Завршио Прву београдску гимназију 1874. године. Учествовао је у српско – турским ратовима 1876 – 1878. и српско – бугарском рату 1885. године.  У балканским ратовима 1912 – 1913. био је помоћник начелника штаба српске Врховне команде. После Кумановске битке (23 – 24. октобар 1912) добио је чин генерала. Септембра 1913. био је пензионисан, али је јула 1914. реактивиран на дужност помоћника начелника штаба српске Врховне команде. Од 15. новембра 1914. био је командант српске Прве армије с којом је децембра 1915. дошао у Скадар. После Колубарске битке, унапређен је у чин војводе. Од септембра 1916. до јуна 1918. био је поново командант српске Прве армије. Од јуна 1918 – 1920. био је начелник Главног генералштаба војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

 

ПРИНЦИП ГАВРИЛО (Горњи Обљај, Босанско Грахово,1894. - Терезин у Чешкој 28. априла 1918.)

Био је ученик Прве београдске гимназије 1913. године. Основну школу завршио је у Босанском Грахову. Три године је похађао нижу трговачку школу у Сарајеву. Незадовољан перспективом   трговца  (поистовећивао га са зеленашем) напустио је трговачку школу и 1910. положио четврти разред гимназије у Тузли. Из Тузле вратио се у Сарајево, кратко време био у гимназији, а затим 1912. прешао у Београд где је у Првој мушкој гимназији положио пети и шести разред. Био је члан национално – ослободилачке организације „Млада Босна“. На Видовдан 1914. у Сарајеву извршио је атентат на Франца Фердинанда, наследника цара Аустрије и краља Угарске, што је Аустро – Угарској послужило као формалан разлог да Србији објави рат који се претворио у Велики рат (1914 – 1918).

 

ДИМИТРИЈЕВИЋ ДРАГУТИН (АПИС)  (1876. – 1917.)

Ученик Прве београдске гимназије 1886-1892; Генералштабни пуковник. У Првом светском рату вршио је високе командне дужности, а на Солунском фронту био је помоћник начелника штаба 3. армије. Један од најактивнијих учесника официрске завере против краља Александра Обреновића 1903; Један од оснивача тајног удружења „Уједињење или смрт“ познатог под именом Црна рука; Шеф обавештајног одељења Министарства војног. Под оптужбом да је прикривао атентаторе на регента Александра Карађорђевића 1916. осуђен је на Солунском процесу на смрт и стрељан 1917. године

 

 

                             ЂАЦИ И ПРОФЕСОРИ ПРВЕ МУШКЕ ГИМНАЗИЈЕ, ПОГИНУЛИ У РАТОВИМА

                                                   ОД 1912. ДО 1918. ГОДИНЕ     (спомен плоча у главном холу)

                                                          Подаци које је прикупила Историјска секција Прве

 

Радоје Дединац 1880–1913 (професор гимназије од 1904. године) израдио је прилог „План Београда 1815–1830“, у књизи Јоакима Вујића „Путешествије по Србији“.

 

Никола Ј. Антула (1885-1916), књижевник и књижевни критичар, рођен је у Београду где је завршио основну школу, гимназију и универзитет. Студирао је италијанску књижевност уРиму. Као резервни коњички официр учествовао је у Балканским ратовима. Погинуо је 25. октобра/7. новембра 1916. на Чукама у околини Битоља.

 

Натан Тајтацак- рођен је 2. октобра 1888. године у Београду, где је завршио Прву мушку гимназију. Студије медицине започео је у Бечу, али их је прекинуо због учешћа у Балканским ратовима. Дипломирао је 2. марта 1914. године, и врло брзо добио је поручнички чин и место у гарнизонској амбуланти у Скопљу. У рату је био трупни лекар VIII пешадијског пука I позива, са којим је учествовао у борбама. Разболео се од пегавог тифуса и умро 21. марта 1915. године у Пожаревцу у 27. години живота. Сахрањен је на београдском јеврејском гробљу. Одликован је Сребрном медаљом за ревносну службу, Медаљом Цвеног крста и Крстом милосрђа.

 

Даворин-Дарко Рибникар, оснивач дневног листа „Политика“, заједно са братом Владиславом. Школовао се у Свилајнцу и Београду, а правне науке дипломирао је у Немачкој. После смрти оца Фрање долази у Београд да помаже брату Владиславу. Остале су трајно забележене његове репортаже из Румуније о сељачкој буни 1907. године и о Фридјунговом процесу у Бечу 1909. године. Као резерви официр учествовао је у  Балканским ратовима  Погинуо је 31. августа 1914. године, као резервни капетан  српске војске. Сахрањен је у Белој Цркви код Крупња.

 

Др Тома Леко (1884-1915) —лекар, санитетски капетан, управник 6. резервне болнице. Умро је у Ваљеву 27. јуна 1915. по старом календару, сахрањен је у Ваљеву на Новом војничком гробљу.

 

Александар Прокић–погинуо на Солунском фронту као ђак наредник-авијатичар

 

Антоније Малвић–студент технике, погинуо 1917. године.

 

Стеван Радаковић–студент конзерваторијума у Минхену, умро од задобијених рана 28. 11. 1914. године

 

Радован Поповић–студент права, умро 20. 1. 1915. у Нишу од задобијених рана.

 

Стеван Суботић– погинуо на Горничеву 1916. године.

 

Богољуб Цветојевић–студент технике, погинуо у селу Вратолому 8. 8. 1916. године, код Лерина, у Грчкој.

 

Борислав Седларац– погинуо 1914. године.

 

Властимир Ваљаревић – студент права,  преминуо од задобијених рана 1915. године.

 

Димитрије Јовановић – студент камералних  наука, погинуо на Кајмакчалану 1916. године.

 

Душан Костић–студент технике, погинуо на Игришту (Сувобор) 1914.

 

Ђорђе Венчанац – апсолвент технике, погинуо 23. 11. 1915. године  на Орошу код Љум-куле, у Албанији.

 

Живорад Јанковић – студент филозофије, погинуо 24. 11. 1914. на Бабајићу код Љига.

 

Милан Ванлић–професор, погинуо 21. 11. 1914. године.

 

Маринко Бирчанин – студент технике, погинуо 14.8.1916. год. на Чегану.

 

Милоје Михаиловић – студент технике, погинуо 6. 11. 1915. године на Врапчем брду.

 

Марко Пулетић – студент права, погинуо на Кајмакчалану 1916. године.

 

Милан Стефановић – погинуо на Брановом брду код Смедерева

 

Петар Пинтеровић – удавио се на потопљеном броду 4/5. 3. 1918. г.

 

Јован Радовић,  четнички војвода  рођен је 28. октобра 1891 у селу  Баре, Доња Морача. Основну школу завршио је у месту рођења, а затим Прву мушку гимназију у Београду. Студије је завршио у Лајпцигу. У Црну Гору се вратио 1914. године. По капитулацији Црне Горе одметнуо се, заједно са братом Савом, у планине. Ускоро је успео да се пребаци у Србију, где је постао једна од најистакнутијих личности Топличког устанка. Био је полиглота, одличан говорник и организатор. Приликом ослобађања Црне Горе, у позну јесен 1918. године, Радовић је заступао болесног војводу Косту Миловановића Пећанца, па је са топличким и црногорским четницима опколио Никшић и принудио на предају аустроугарски гарнизон. Мистериозно је умро 15. новембар 1918.  године у Сарајеву, а његова породица је сумњала да је отрован од стране присталица краља Николе Петровића.

 

 Владимир Гаћиновић рођен је у Билећи 1890 године, у српској свештеничкој породици. Завршио је Прву београдску гимназију 1910. и уписао се на Правни факултет  Универзитета у Београду. Студије је наставио у Бечу и Лозани. Након Швајцарске Гаћиновић кратко време борави у Херцеговини под аустроугарском окупацијом а потом одлази у Београд где  ступа у новоосновану српску организацију „Уједињење или смрт“. Из Београда одлази у Сарајево и тамо ступа у контакт са  револуционарном српском омладином која се борила за ослобађење од аустроугарске окупације. Одлази у Беч где ради на организовању слободарске борбе међу тамошњим студентима српског и јужнословенског порекла. Тада у Бечу пише своје познато дело (брошуру) под насловом „Смрт једног хероја“ у коме говори о делу Богдана Жерајића, који је извршио атентат на аустроугарског генерала и поглавара провинције Маријана Варешанина 2. (15.) јуна 1910. године у Сарајеву. У том делу излаже свој програм борбе за ослобођење превасходно српског, али и других јужнословенских народа под аустроугарском влашћу. Из Беча је отишао у Београд где је штампао брошуру „Смрт једног хероја“, коју потом тајно односи у Сарајево, а затим одлази у Херцеговину где је радио на успостављању веза са руководством Народне одбране у Београду. Борио се као добровољац у Првом балканском рату у црногорској војсци. У Првом светском рату борио се неко време у француској морнарици након чега је отпутовао у Америку да прикупља помоћ и добровољце за борбу у Србији. Отрован је арсеником у августу 1917. у Швајцарској.

 

Ви сте овде: Почетна